Rano rani turkinja đevojka,
prije zore i bijela dana,
na Maricu bijeliti platno.
Do sunca joj bistra voda bila,
od sunca se voda zamutila,
udarila mutna i krvava,
da pronosi konje i kalpake,
ispred podne ranjene junake.
Pa nanese jednoga junaka,
uzela ga voda u maticu,
okreće niz vodu Maricu.
Viđe junak kod vode đevojku,
pa je poče Bogom sestrimiti:
"Bogom sestro, turkinjo đevojko,
baci mene jednu krpu platna,
izvadi me iz vode Marice,
čestitu ću tebe ostaviti!"
Đevojka se na Boga primila:
baci njemu jedan kraj od platna,
izvadi ga vodi na obalu.
Na junaku rana sedamnaest;
na junaku čudno odijelo:
o bedri mu sablja okovana,
na sablji su tri balčaka zlatna,
u balčacim' tri kamena draga,
- valja sablja tri careva grada!
Veli junak turkinji đevojci:
"Sestro moja, turkinjo đevojko,
koga imaš kod bijelog dvora?"
Reče njemu turkinja đevojka:
"Imam jednu ostarjelu majku,
i imadem brata Mustaf-agu."
Progovara dobar ranjen junak:
"Sestro moja, turkinjo đevojko,
idi kaži bratu Mustaf-agi
da me nosi dvoru bijelome;
kod mene su tri ćemera blaga,
u svakome po trista dukata:
Ja ću jedan tebe pokloniti,
drugi tvome bratu Mustaf-agi,
a treći ću sene ostaviti,
da ja vidam svoje grdne rane;
Ako Bog da rane da izvidam,
čestitu ću tebe ostaviti
i tvojega brata Mustaf-agu."
Ode cura dvoru bijelome,
te kazuje bratu Mustaf-agi:
"О moj brate, Mustaf-aga,
dobila sam ranjena junaka
na Marici na vodi studenoj;
kod njega su tri ćemera blaga,
u svakome po trista dukata:
jedan hoće mene pokloniti,
a drugi će tebe, Mustaf-aga,
a treći će sebe ostaviti,
da on vida svoje grdne rane;
Nemoj mi se brate prevariti,
da pogubiš ranjena junaka;
Donesi ga dvoru bijelome."
Ode ture na vodu Maricu;
a kad viđe ranjena junaka,
uze gledat sablju okovanu:
Manu njome, odsiječe mu glavu!
Skide s njega divno odijelo,
pa on ode dvoru bijelome.
Pred njega je sestra izlazila,
a kad viđe što je učinio.
ona reče bratu Mustaf-agi:
"Zašto brate, da od Boga nađeš!
zašto zgubi moga pobratima?
na što si se jadan prevario
- a na jednu sablju okovanu!
eda Bog da odsjekla ti glavu!"
To mu reče, uz kulu uteče.
malo zatim vreme postajalo,
dođe ferman od cara turskoga
Mustaf-agi da ide na vojsku.
Ode mujo na carevu vojsku,
pripasao sablju okovanu;
A kad dođe u carevu vojsku,
gleda sablju i malo i veliko:
nikome se izvaditi ne da.
Dođ' u ruke Kraljeviću Marku,
sama mu se sablja izvadila!
Kad je Marko sablju zagledao,
Al' na sablji tri slova 'rišćanska:
Jedno slovo Novaka kovača,
drugo slovo Vukašina kralja,
treće slovo Kraljevića Marka.
Pita Marko ture Mustaf-agu:
"Oj Boga ti, tursko momče mlado,
otkud tebe ova sablja britka?
Ili si je za blago kupio?
Ili si je u boju dobio?
Ili ti je od baba ostala?
Ili ti je ljuba donijela,
donijela ljuba od miraza?"
Veli njemu ture Mustaf-aga:
"Oj Boga mi, kaurine Markо,
kad me pitaš, pravo ću ti kazat'."
Sve mu kaza kakono je bilo.
Veli njemu Kraljiviću Marko:
"Zašto ture da od Boga nađeš,
nijesi mu rane izvidao?
Danas bi ti dao agaluke
Кod našega cara čestitoga."
Veli njemu ture Mustaf-aga:
"De ne luduj kaurine Marko!
Da ti možeš dobit agaluke,
Najprije bi sebe izvadio!
već daj amo sablju okovanu!"
Manu sabljom od Prilepa Marko,
skide glavu turčin-mustaf-agi.
Otidoše caru kazivati;
car po Marka opravio sluge.
Kako koji Marku dolaziše,
Marka zove, marko ne govori,
već on sjedi, pije rujno vino,
kad se Marku veće dosadilo,
on prigrnu ćurak naopako,
pa uzima tešku topuzinu,
pa otide caru pod čadora:
Koliko se ražljutio Marko,
u čizmama sjede na serdžadu!
Pa pogleda cara poprijeko,
krvave mu suze od očiju.
Kad je care sagledao Marka
i pred njime tešku topuzinu,
car s' odmiče a Marko se primiče,
dok doćera cara do duvara;
Car se maši u džepove rukom,
te izvadi stotinu dukata,
pa ih daje Kraljeviću marku:
"idi Marko pa se napij vina!
Što su tebe tako ražljutili?"
- "ne pitaj me care, poočime!
Poznao sam sablju moga baba;
Da sam Bog d'o u tebe je naš'o,
i ti bi me 'vako ražljutio!"
Pak on usta i ode čadoru.
